Latest Entries »

world-environment-day-2011Danas je širom sveta obeležen Dan zaštite životne sredine. U našoj zemlji je obeležen u pedesetak opština i gradova. Različitim manifestacijama, organizovanim prikupljanjem otpada, akcijama sađenja cveća i mladog drveća učinjen je korak napred ka očuvanju sredine koja nas okružuje.

http://www.radiokim.net/vesti/svetski-dan-zastite-zivotne-sredine-sta-ostaje-iza-nas.html

http://rtvpancevo.rs/92.1-Info/Lokal/prvaci-obeleili-svetski-dan-zatite-ivotne-sredine.html

http://www.beograd.rs/cms/view.php?id=1556248

http://www.blic.rs/galerija/19/4715/Svetski-dan-zastite-zivotne-sredine

http://www.studnel.com/drustvo/akcija-povodom-dana-zastite-zivotne-sredine.html

U ETŠ „Mija Stanimirović“, u petak  07.06. 2013. godine, održaće se ekološka akcija prikupljanja elektronskog otpada i čišćenja zone oko škole do arheološkog nalazišta Medijana. Učenici i profesori će zajedničkim aktivnostima doprineti da svoje radno okruženje učine zdravijim i lepšim. Akciji čišćenja i prikupljanja otpada prethodiće kratak edukativni film o reciklaži elektronskog otpada.

Johan Gregor Mendel je dao najveći doprinos genetici devetnaestog veka i smatra se začetnikom klasične genetike.

Rođen je 20. jula 1822. godine u Brnu, u Moravskoj (današnja Češka) kao Johan, a ime Gregor uzima nakon zamonašivanja.Još kao dete gajio je velika interesovanja prema prirodi i uživao je u njoj. GiJohan-Gregor-Mendelmnaziju je pohađao u Tropau (današnja Opava). Po završetku gimnazije upisao je studije matematike, ali je ubrzo bio primoran da ih napusti  zbog bolesti oca, koji više nije mogao da finansira njegove studije.

Johan je odlučio da postane sveštenik i zamonašuje se u manastiru Sveti Tomas u Starom Brnu. Međutim, on se pored poziva sveštenika bavi i botanikom. Uz velike napore uspeva da diplomira matematiku, nakon čega pokušava da upiše i studije biologije, ali  iako je danas jedna od najvažnijih ličnosti i najvećih imena biologije i genetike, on nije uspeo da položi prijemni ispit za upis na željene studije.

U samostanu su ipak imali razumevanja za njegova interesovanja, tako da, uz podršku svojih nadređenih, odlazi u Beč i počinje izučavanje prirodnih nauka- fizike, matematike, hemije, botanike i zoologije. U Brno se vraća 1854. godine, gde počinje da predaje na Visokoj tehničkoj školi. Nakon više bezuspešnih pokušaja da položi državni ispit za učitelja on odustaje.

Na imanju manastira 1856. godine počinje eksperimente ukrštanja raznih sorti graška ( Piscum sativum), na čemu radi do 1863. godine. U proleće 1865. godine saopštava dobijene rezultate ukrštanja na zasedanju Prirodnjačkog društva u Brnu, a već sledeće godine objavljuje rad „Eksperimenti sa biljnim hibridima“. Iste godine započinje i prepisku sa švajcarskim botaničarem Negelijem u cilju ukazivanja na značaj rezultata koje je dobio putem svojih eksperimenata. Prepiska je trajala pet godina, ali nije urodila plodom. Na njegovo veliko razočaranje, ni Negeli ni niko od naučnika toga doba nije uspeo da prepozna značaj  rezultata, zbog čega se Mendel potpuno povlači iz javnog sveta nauke i posvećuje svešteničkom pozivu. Godine 1868. biva izabran za starešinu samostana. Do kraja života ponovio je svoje eksperimente na još nekoliko biljnih vrsta.

Umro je 6. januara 1884. godine.

Karl Line

Karl Line (Carl Linne, 23. maj 1707.-10. januar 1778.) je jedan od najvećih deskriptivnih botaničara svih vremena. Bio je Šveđanin skromnog porekla, koji je trebalo da postane sveštenik. Međutim, od malih nogu je pokazivao zanimanje za prirodu oko sebe. U školi su mu od ruke išle prirodne nauke- matematika i fizika, dok se sa jezicima i društvenima naukama nije baš najbolje snalazio.Nakon dve godine provedene u gimnaziji, njegovom ocu je bilo predloženo da ga ispiše i da na neki od zanata. Line je jedno vreme učio da šije kod mesnog krojača, ali mu se  sudbina promenila kada je njegov otac otišao po lek kod lokalnog doktora Rotmana i požalio se na svog sina. Rotman je zatim preuzeo brigu o Lineovom obrazovanju, pripremajući ga za studiranje na univerzitetu.

Za studiranje Line nije imao dovoljno sredstava, ali mu je u tome dosta pomogao profesor doktor Stobe. Karl Line je u Lundu studirao medicinu i prirodne nauke (posebno botaniku), nakon čega je studije nastavio u Upsali. Tu se upoznao sa botaničarem Celziusem sa kojim je dobio šansu da uči iz herbarijuma i knjiga univerzitetske biblioteke, a zatim i da radi u botaničkoj bašti. Line je tada dobio ideju kako cvetovi biljaka mogu da igraju važnu ulogu u njihovoj klasifikaciji, međutim, Line nije uspeo da svoj naum realizuje zbog neslaganja sa doktorom Rosenom. Zbog toga se Line prijavio na ekspediciju u Laponiju. Svoje putovanje je završio peške se probijajući do polarnog kruga. Doneo je važne informacije o flori i fauni te oblasti, tako da je ubrzo postao član upsalskog prirodnjačkog društva. Studije je zatim nastavio u Holandiji, gde je 1735. godine stekao zvanje doktora medicine. Iste godine je objavio prvo izdanje svoga dela Systema naturae, koje će njegovo ime učiniti besmrtnim, a potom i delo Fundamenta botanica (1736). Bio je 1741. imenovan za profesora medicine i botanike Univerziteta iz Upsale, gde je živeo do svoje smrti.

Line je pre svega bio klasifikator biljnih i životinjskih vrsta koje su bile poznate u njegovo vreme i kojima je dao nazive na latinskom. On je prvi usvojio binarnu nomenklaturu koja se sastojala u tome da se svako živo biće označi dvostrukim imenom, gde prvo ime odgovara rodu, a drugo vrsti.

Iako je prvenstveno bio botaničar, Line je u svom Systema naturae dao i novu klasifikaciju životinja. On je kreirao grananje Mammalia (sisara) u koje je smestio i kitove, a ljudsku vrstu razvrstao sa majmunima u red primata, što je zadržano i u današnjoj sistematizaciji.

Line je i prvi upotrebio termine flora i fauna za označavanje biljnog i životinjskog sveta neke oblasti ili neke zemlje a po pažnji koju je pridavao lokalitetima za sakupljanje biljaka i životinja i uticaja uslova životne sredine na njihov razvoj i rasprostranjenje, on je jedan od utemeljivača ekologije i biogeografije.

Orao krstaš ( Aquila heliaca) je nekada bio česta ptica koja se sretala na našim prostorima, ali je danas ugrožena vrsta i, u svetu i kod nas,  preti joj izumiranje.

To je velika i snažna grabljivica, dugačka oko 80 cm, sa rasponom krila od 200 cm. Polovi su sličnog izgleda, samo su ženke malo krupnije od mužjaka. Boja perja se menja sa starošću jedinke- mladunci imaju žutosmeđu boju i prošarani su tamnijim uzdužnim šarama, dok su  glava i vrat odraslih jedinki žutosmeđe boje a telo je tamnosmeđe sa karakterističnim belim naramenicama.

Orao krstaš nastanjuje široke oblasti od jugoistočnih delova Evrope, preko Balkanskog poluostrva, Turske, južnih delova Rusije i Azije, do centralnog Sibira, jugozapadnog Transbajkala i Mongolije. Na jugu dopire do Kipra, Izraela, severnog Irana, zapadnog Tjen-Šana, severnog Tibeta i severozapadne Indije. Orao krstaš je ptica stepskih i mediteranskih oblasti, i živi u otvorenim nizijskim i brdskim oblastima od 1000-1200 m nadmorske visine. Broj ptica je na čitavom prostoru dramatično pao. Procenjuje se da na celom prostoru do Urala živi 850-1400 parova. Najveća populacija se nalazi u Rusiji (600-900 parova).
Uglavnom je ptica stanarica – ostaje tokom čitave godine na svojoj teritoriji ili u susednim oblastima. One koje su zastupljene u severnim oblastima sele se u periodu od sredine septembra do početka novembra i od početka februara do početka aprila.

Orao krstaš lovi na otvorenom terenu. Glavna hrana su mu manji do srednji sisari, razne ptice, gmizavci i ostaci uginulih divljih i domaćih životinja. On gradi gnezda na visokom i starom drveću u manjim ili proređenim šumama. Uglavnom bira mesta koja ljudi ne posećuju.

Ženka polaže jaja krajem marta ili početkom aprila. Leglo obično čine 2-3 jaja. Za vreme inkubacije, koja traje 43 dana, na  jajima naizmenično leže mužjak i ženka. Mladunci su dugo zavisni od roditelja i zbog toga je prvih desetak dana ženka stalno prisutna u gnezdu dok mužjak lovi i donosi hranu.  Nakon toga ženka počinje zajedno sa mužjakom da lovi . Tokom prvih pet nedelja uglavnom ženka  hrani mladunce kljun na kljun, a kasnije oni počinju sami da jedu plen koji im roditelji donesu. Nakon 65-77 dana od izleganja, mladunci poleću, ali nakon toga još nekoliko nedelja ostaju sa roditeljima dok ne nauče da budu potpuno samostalni.

Iako par orlova krstaša može da podigne jedno do tri mladunca godišnje, uspešnost gnežđenja je jako mala. Legla stradaju zbog vremenskih nepogoda, uznemiravanja i pljačke legla, zbog čega ptice mogu i da napuste svoje mladunce. Kod orlova krstaša se susreće i pojava da jači mladunac ubija slabijeg- kainizam. Glavni krivac za njihovo nestajanje je čovek, koji ga je u prošlosti često proganjao i ubijao.

Orao krstaš je zaštićen kao prirodna retkost  Zakonom o zaštiti prirode i lovstvu Srbije.

Ćilibar je lepljiva smeđa ili žuta fosilna smola koja je curela iz četinarskog drveta Pinus succinifer, koje je izumrlo. Ova smola se nakon lučenja  stvrdnjavala, a često su u njoj ostajali zarobljeni različiti predmeti koji su u nju dospeli pre zgrušavanja. Među mnogobrojnim „uljezima“ koji su ostali usađeni u komadiće ćilibara su: mehurići vazduha, polen, lišće, šišarke, bube i pauci… Ukoliko se u ćilibaru nađe neka retka ili izumrla vrsta- njegova vrednost se povećava.

Najdragoceniji i najlepši ćilibar je providan. Uglačani komadi se često koriste za izradu nakita. Kada se trlja, ćilibar razvija statički elektricitet.

Nalazišta najlepšeg i najkvalitetnijeg ćilibara su na severnoj obali Nemačke, a vodeni tokovi ponekad nose ćilibar sa dna Baltičkog mora do britanskih obala. Ima ga još i u Italiji, Francuskoj, Španiji, Rumuniji, Češkoj Republici, Dominikanskoj Republici, Burmi, Kanadi i Sjedinjenim Američkim Državama.